I KAD NISAM JESAM

First topic message reminder :



I KAD NISAM JESAM

Ajde kažite.....al pošteno
je l' ste sretni sami sa sobom?

Ja jesam.
i kad nisam
jesam
i kad jesam
jesam
i kad sam ni tamo ni vamo
jesam
jer sretan si sam sa sobom
samo
ako u srcu
sreću i ljubav nosiš
da sa njima životu prkosiš.

Nekad mi doduše
treba šećer i voda
da progutam
kad me sačeka živa soda
al' ebiga
u osnovi sve to donese roda
kad te svetu prinese
i sudbu sa tobom donese
i u koje sate i u koje dane
će da ti smrkne
a kad će da ti svane.

I čemu onda
samonesretnost služi
osim da ti naruži
i one sjajne dane
što su bez mane.

Sadašnji dodatak iliti aneks (moram da se samozapišem hahaha)

Sva ona žuč, sva ona bol
što spram sopstvene težine dodeljena nam je
samo su u ravnoteži sa srećama našim
jer što si sretniji žešći je život šamar
zar zbog njegove žestine treba propustiti sretni damar?
Glupost
Tuge i boli, razočarenja i zgrčen stomak,
strahovi, pomaci i svi naši unazad koraci
nisu jezera pa da u nama stoje
već reke.....a suze, njihove su vode
ćutanja su talasi......a mi......
mi smo tad samo tužni alasi
što u prazne srećne mreže setno gledaju
zato pustimo nek reke isteku
pa da se opet na sunašcu sreće
naše kože na ražnju života peku
a najlakše je kad imaš ruke koje ne seku
već grle i suzu i sreću i nervozu neku
te se udvoje na ražnju peku
i životu prave čeku
što će reći 2 u 1
a onaj jedan....tad je bogme zlata vredan

I čemu onda
samonesretnost služi
osim da ti naruži
i one sjajne dane
što su bez mane
dok čekaš na nove šamare
glupo je bre da preplačeš damare


OJHAAA

ŠTA ĆEŠ


Čovek se prema reči svojoj vrednuje
Zato što u Reči je čovekovo sve
Čitav Čovek u nju stane
Ili zbog nje čovek nestane
Ako za sopstvene reči ne haje
Drugog misli da laže, a sam sebe maje
Ipak ne odustaje da baje li baje
Pa iz njih minijaturni čovečuljak ispadne (znam da je neispravno al’ mi se tako svidja)
Nekad jadan, nekad smešan, nekad zao
U svakom slučaju prizora mi je žao
Šta ćeš......čovek je pao

OJHAAA













PS Dobro veče.....neko reče ...prelepo je ovo veče ......uživajmo

UTKANA ŽELJA


Vreme...
Utkano u daljinu
Samo misao i želja
Putuju ruku pod ruku
Jedna drugu vuku
Dok ne osetim
Na bedrima dodir tvojih ruku
Osećaj me takne
Ruka u kosi……
Vreme me nosi
Daljina više ne postoji……

U misao uplićem želju
Sa vremenom mešam volju
Daljine mi osećaj kuju
U zvezdanom vremenu snuju
Sva htenja I žudnja
Samo da osetim tvoju ruku
Ka tebi me strasti vuku
Daljina me nosi
Vreme više ne postoji……

Tu sam….utkana u vreme i daljinu…u tebe i u sebe....

SUVE GRANE ILI PROZOR

priča za veliku i malu decu


Melena glava viri ispod jorgana...okice ljubopitljivo gledaju iščekujući priču.
Pa...priča ide ovako...
Bila jednom jedna mala vila. Petra, znaš, tako se zvala vilica, i najviše od svega je volela da se uspentra na oblak i da na njemu plovi. Gledala bi odozgore šta se dole na Zemlji dešava jer je ona bila čuvar svog atara i to joj je bio posao. Sve teritorije na Zemlji su bile podeljene medju vilama.

„A je l’ dobijala platu?“
„Hahahah ...ne, nije primala platu....kod vila nema para pile, one to rade iz ljubavi“

I tako jednog dana, tačnije jednog predvečerja, kada je nebo već počelo da dobija tu tamnu boju, Petra je podbočena na laktove leškarila na svom omiljenom belom oblačku i pomalo odsutno gledala na Zemlju. Ma odavno se ništa ne dešava dole zato nije pomno pratila. Baš je preletala iznad velike guste šume kad joj pogled u tom tamnom, zeleno-crnom predelu pod njom privuče crvena boja. Krivila je glavu na sve strane da bolje vidi i jeste ...vatra. Brzo uze svoju magičnu zvezdu i hooop.....skoči sa oblaka leteći ka šumi.

„A što je išla ka šumi?“ zapita malena glava
„Zato što je ona čuvar, odgovorna je i mora da zna šta se dogadja u njenom ataru“
Oči kao fildžani s razumevanjem trepnuše.

Bešumno se spustila na granu jednog starog hrasta pazeći da ostane neprimećena....što i nije bilo teško jer je bila baš sićušnica. Videla je čoveka koji je na malenom proplanku, zapravo čistini izmedju ogromnog drveća palio vatru. Nabacao je granja i vatra se rasplamsavala. Pored njega je stajalo još skupljenih gomila grančica....malih, velikih, tankih i debljih...po neki komad odvaljenog panja....spremio je sve samo da dodaje na vatru. Posmatrala ga je Petra sa visokog hrasta znatiželjna da vidi šta će se desiti. Čovek je sedeo i gledao u vatru. A ona.....lepa, sjajna, crvena.....pa sve lete varnice. Povremeno, čovek bi dodavao po neko drvo, granu i kada doda vatra se pojača, bukne jače i poleti onako crveno-zlatna u nebo....Blješti šuma od njenih senki.....ma kao da je dan...a čovek, gleda zadivljeno upijajući njenu toplotu. Pogleda u nebo....sada već skoro crno, a tamo...igraju jezici plameni svoj ples. Petra je bila fascinirana lepotom.....a i čovek. Zaneto je gledao...osećao...odluta u neke svoje misli tako ušuškan toplotom i zaboravljajući da stavi još grana, pa bi vatra onda zaplakala.

„Kako vatra plače?“
„Tako što njene suze gase plam....znaš da voda gasi vatru...kada vatra plače gubi snagu i postaje manja, slabija....plamenovi nestaju i ostaje samo žar. Tako vatra plače“

Kad vatra zaplače čovek više ne oseća toplotu pa se onda seti da doda drvo.....a ona se sva sretna lagano počne opet rasplamsavati i veselo pušta svoje šarene jezike ka nebu. „Lepo je videti je tako sretnu....sija kao vatromet plamtećim bojama“ pomisli Petra....“ali nestaje grana a on ne ide po nove....čudno....sedi i uživa u toj lepoj svetloj toploti i sve što uradi je da samo pruži ruku za novi komad drveta što je ranije skupio....i to tek kad vidi da vatra plače. Kako su ljudi čudni...pa ugasiće se “.
Postepeno, nestajalo je grana. Čovek je i dalje sedeo ne pomerajući se. Onda je ustao ali se ubrzo vratio. Bacio je par grana na vatru....ona je zacvilela od mokrog drveta...još suza. Vatra je jecala....sve tiše dok je novi dan svitao. Ustao je i počeo da gazi po ostacima žara. Okrenuo se i nastavio svoj put kroz šumu dok se ožiljak od vatre na zemlji još pušio.
Petra je pospano i tužno lagano odletela na svoj oblak.

„A gde je otišao? I što je ubio vatru?“ sneni glas pita iz jastuka.
„Otišao je dalje pile.....u novi dan gde mu vatra ne treba. Uveče će zanoćiti opet negde i upaliti novu vatru“
„I ona će plakati ako joj ne daje drva da gori?“
„Da, hoće...to je sudbina vatre...da daje toplotu, lepotu, svetlost. Ljudi je pale kada im treba, a onda je ugase nedodavanjem drva. Sve što se ne neguje pravilno plače i umire....i biljke, i ljudi, osećanja, prijateljstva, ljubavi, drugarstva....sećaš se one ljubičice što si je dobila na poklon? Šta smo rekli gde da stoji?
„Na prozoru moje sobe jer joj treba svetla“
„Tačno....a gde si je ti tvrdoglavo stavila“
„U ćošak ...na moj sto pored radijatora....ali....ali....samo da bih je stalno gledala....mnogo je bila lepa ....a u prozoru je ne vidim najbolje“.....rasanjeni glasić se bundžijski javlja braneći svoj stav.
„E, pa zato je više nemaš....htela si ono što ti ona nije mogla dati. Nisi je negovala pravilno....vatra traži suve grane a ljubičica prozor. Tvrdoglavice moja sad spavaj .“

Poljubac u kosu.....zatvaranje vrata i tiho rečene reči...skoro u sebi „Naučićeš pile“

ŽAR


Dan koji kao košnica vri
I u njemu....naši maleni sni
Čekaju vreme da utihne dan
I sav ovaj žamor života našeg
Čekaju vreme da predaju se
K’o vrelo grumenje tinjajući
Žar.....vreme varajući...


Šeretski osmeh...namignu mi
Kukovi se u rukama zanjihaše
Dlanovi klize govoreći
Prsti telima šaraju
I vreme željom varaju
Nežno i pohotno ispisujući sebe
Muziku stvarajući...prelepu....našu
Žure da se jedno u drugo sjure
Načekani, dočekani
Jedno drugim nesputani

Noć žarom progovori...

ISPOD STARE ŠLJIVE - LEPOTA

ZLATO


Seo je pod staru šljivu, kao i inače što radi svaki put kada se vraća iz polja. Kolica parkirao u lad. Izborano lice traži odmor al oči bistre, nesu još umorne. Pogled luta po ravnici i onom vencu brda koji rodnu zemlju čuva. Prebira po mislima koe da priča deci...sg će da naidju. Osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode. Njegovo polje...njegov život...i njen. Talasa se pčenica, ko zlatna gospodja.....paprika ko stidna mlada devojka....kukuruzi ko seoski mladići, mladi, jaki, isprsili se od snagu

Oblak prašine umotan u larmu dotrča do deda Pere.
„Zdravo živo deda“ govore svi u glas i sedaju unaokolo onako zajapureni al sve blizu dedi da dobro čuju.
„Zdravo živo deco“
Sačeka da se žagor smiri pa poče...

Davno to beše deco.....mlogo davno. U ono brdo tam daleko, što mu se samo vr vidi, e, tamo kazuju ljudi da beše imalo zlata. Pročulo se toj nadaleko. Ideš kroz šumu i samo skupljaš zlatni grumenčiki. Tako pričali ljudi. Kažu, vile se tu noću igrale, pa im iz kosu sve ukosnice zlatne ispadale po šumu.

U selo tad živeše Stana i Stanimir. Mladi bejoše, a njuma su zvali Lepa Stana. Mlogo ubava bila. Mladi, vredni, pošteni i siroti. Sirotinja je tad bila svud. Al’ i u sirotinju imaš dobrog i lošeg čoveka. Ovi bejoše s dobre duše, blagorodne. Stanimir pomagaše na svi koji iskaše jer namajstoričav si beše, išle mu od ruku svakakve majstorije, a od siroti ne naplaćuvaše. Sirotinja i bolesan se pomagaju od dušu, od nji se ne bogati s pare no duša postaje sve bogatija. Sevap je dati od dušu, a toj ne može svako, mada svako tvrdi da si dušu ima....ima, al kakvu? A ženče mu s lep reč blažila boli na bolesni, decu smiruvala kad plaču.....vrišti dete po cea noć, ne znaju koe više da mu radu.... a li ga Stana uzne u ruke, ono si prestane da plače...smiri se, zaspi i nikad više tako strašno ne zaplače. Čudnovate su blagorodne duše, ko da nisu s ovaj svet, tako se na mnozinu čini. Zato beoše cenjeni u selo oboje. Zato i vikaše po selo „Stanimir je jedared čoek, pa si i takvu Stanu nadje...čak im se i imena slažu“. U to vreme, kuj je imao kravu el bika, eeeeee, taj je bio gazda. Ovo dvoje ne imadoše ništa osim urušenog kućerka što Stanimiru ostade od dede. Središe tuj kućicu. Stanimir ispopravljao koje se moglo, zakovao tarabe, okrečiše s kreč iznutra i spolja, zabele se kućica ko pucka. Izriljali malko pozadi kuću, pa posejali bašticu da si imaju za jedenje. Poneka kokoška i pevac i jedno prasence da si utove. Prase im dade gazda Milutin za nadničenje, a baba Julka je Stani svaki put kad je kod nje radila od ranog jutra do mraka, po jednu kokošku davala i jednom jednog pevca što se kao mlad kočoperio u jato pa ga stari petal sve u glavu tepao. E, sad si je dobio svoje jato, pa da viš petalske radosti. Stana izatkala krpare, počistila, zasadila cvećke. Vazda je imala po džepovi nekakve semenke a i iskala je rasad od starije žene po selo el pelcer od neku cvećku što gu nema.....sirota kućica al’ si ima dušu, pa dodje onako lepo...bogato ....a to je najvažnije..najvažnija je duša....najvažnija....sve tiše govoraše starina, dok mu glas strminama duše ne sidje do tišine....
Tajac......svi ćutu....samo vetar ne.....na njemu sad leti deda Perina duša...psssssst.....

Bejoše sretni iako su nadničili oboje. Kućili se pa uzimaše često umesto para pčenicu, kukuruz. Voleše se i poštuvaše. Čuše medju prvima priče o zlatnom brdu, i šta će, kud će, decu si još ne imadoše da ih kude kuću svrćuju, rešiše da si otidnu i probaju da nadju zlato. Ostaviše na komšilak da si brine o kokoške i ono prase, i o kuću. Rekoše da si idu u gosti kod Staninu familiju. Jedan noć, uprtiše si motike, ašovi, kofe, pijuk, konopci, dve velike krpare, Staninu pogaču, pokupiše svu ranu iz kuće i krenuše.
Šuma gi tišinom mraka dočeka.
Idoše nekakvom stazom i naidjoše na grumenče. Malecno, al sijase u mrklinu. Mesec ga obasjao ...samo to mesto obasjao. Stanimir ga brzo podiže i Stani dade „Turi ga u džepče Stano“. Ona to učini. Zanoćiše umorni i sretni. Ne veruvaše da su tako brzo našli zlato.
Sutradan krenuše dalje, ali ništa ne nadjoše. Tek kad je mrak pao, sedoše da odmore i zanoće opet. Stana čučnu pored tkane torbe da izvadi nešto za pojesti i pogled joj pobeže pod lišće od neki džbun. Razgrnu liske i ukaza gu se zlatno kamenče. Kako su sretni bili deco. Prevrtaše onia dva grumena na rapavim dlanovima, prsti ogrubeli od rad gi miluvaše, a oni sjaju. Sedeše tako mladi i radosni pored vatru, pa sve pričau koe će da kupu, kako će se skuću da ne budu više gola sirotinja, kako će da gazduju al’ će budu dobri prema nadničarima jer znaju kolko je teško kad se nema a i nema od kud da se stekne....pa kako gi Bog pogledaa baš iz taj razlog da gi dadne da si imaju al’ i da daju dalje. Njemu, želja bila da si ima konja...crnog kao noć. Sve mu se oko cakli kad o tome priča Stani.
Turi Stana oba grumenčeta u džepče. A toj džepče beše skriveno, ušiveno s unutrašnju stranu suknju, do snagu. Imalo i poklopče i malečko dugmence da se zakopča da iz njega nešto ne ispane. Zaspaše zagrljeni znaući da samo noću mogu da nadju zlatne kamenčiće. Danju gi nema ni za lek.
„Kako gi nema danju?“ piskavim glasom pituje Momir, za svojih sedam godina preozbiljan mališan.
„Tako što su se vile samo noću igrale i tad gubile zlatne ukosnice“ odgovara Bisa, devojčica čiji je um ko bistar brz potok.
„Tako je Biso sine“ osmehnu se deda Pera i pogladi je po kosici. „Ovo će bude opasno detište....vidi i koe mnogi drugi ne vidu“
Svako veče pronalaziše po jedan grumen. Imadoše, kod Stanu u džepče, već 5 komata.
Šesti dan ču Stanimir neki muški glasovi baš blizu. Čuo ih je on još i pre neki dan, al beoše daleko...sg, baš blizu. Čula ih je i Stana sg, al ćuti.
„Stano, ostani si ovdena i čekaj me“ idem si ja malo kroz šumu da vidim koe sve ima. Znao je „Dakle, pročulo se za zlato. Ljudi dolazu odasvud....kuj znae koji su i kakvi su“ Hteo je da im podje u susret, hteo je da ti muški ne vide njegovu Stanu, hteo je da je zaštiti.
„Dobro“ reče Stana mirno a sve u njojzi igra, al neće da ga brine.
Sedela je i čekala.....čekala...sva ustreptala, nekakav stra u nju ušao. Noć poče da se spušta, da zavija drveće u crnilo, kad, leleknu šuma, udari vetar jak medj granjke, zarekla bi se da je čula „Ostaniii Stanooo“....preseče gu stra po sred grudi......a onda.....tišina...
Čekala je....čekala....a znala je da Stanimir doći neće. Znala je da ga utepaše zli ljudi. Čekala je i dalje da mu se pridruži.
„A što ga utepaše?“ opet pituje Momir
„Misleli su da je zlato kud njega...a bre, slušaš li ti koe deda Pera priča?“ odgovara Bisa već nervoznim glasom
Da, mislili su da je našao zlato, pa kad videše da ga nema, ubiše ga da gi ne oda. Nisu sve duše dobre, ima gi razni.

Na tom mestu, kuj sme da otidne tamo u šumu na Zlatnom brdu, kažu ljudi, da je iznikao veliki džbun nevena od one semke iz Stanino džepče. Danju je običan, kao i mi što si po avlije imamo, a noću...e, noću, se liske zlatu, vile se oko njega igraju, prave društvo Stani i Stanimiru a sve gi čuva divan pastuv, zift crn...u mrklinu se i ne vidi da mu nesu onia oči i u grivu upletena pet grumenčeta zlata.
Vile gi sačuvale.Nikad niko nije došao sas grumenče zlata otud. Dobre duše se uvek čuvau, a vile to znaju.Znaju da zlatna duša samo zlato pravi od kog se čoek ne bogati, al duša sve bogatija postada, i da ne valja da se svakom prikazuje, jer neje dobra duša za svačije oko i uvo....ima ljudi koji gu isprljaju.

Neje važno što čoek sam za sebe misli da je dobar deco, da mu je duša dobra, jer svak za sebe misli da je baš kako treba čoek...a neje tako....drugi cene dušu po ono što iza čoeka ostane, a ostaju samo dela...dela Duše. Zato, kad naidjete na neku dobru dušu, dobrog čoeka, čuvajte ga, baš kao i vile, jer Duša je najvažnija.....suvo zlato. Ne znae svako to, zato vi i pričam, da si znaete i da se setite kad na takvu Dušu naidjete....da ste bogati jer ste na zlato naišli.


Ajde, sad, noć već vata dan za ruku da ga odvede na spavanje….će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.

U tišini, pod starom šljivom, osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode...da pola svoje Duše sretne i zagrli...pssssssst....

Šta vidim kad zavirim u mušku dušu….isto a različito


SAMO KAD BIH MOGAO

SANJAO SAM




Sanjao sam da te nemam
Da vetar te je odneo
do meseca popeo
pa me otud gledaš
a kosa duga niz mesec ti pada.
Pitam se....pitam....šta ću bez tebe sada?
Kad usnim bez misli o tebi
prosto komad mene mi fali
pa neka običnost san mi davi
san bez tebe
i budjenja su sve teža
kao da me sputava nekakva mreža
i ruke su ti daleke
i dojke i dodir neosetom osećam
sve je daleko u isti mah
samo je, znam, blizu moj krah
dok gledaš me s meseca
i kosa ti niz njega pada
garavim pramenom dodiruješ me sada
i svaki damar u meni zveči
terajući telo da opet pred tobom kleči
zauvek moja
nikada moja
ženo.... sa meseca


Još jedna muška pesma, nastala na blogu našeg prijatelja bracaca......hvala viteže na inspiraciji

ŽEDJ

Noć....noći....
Vrelinom klize dahovi
Gutajuć kapi znoja
I radjajući nove
Bojeći noć u razne boje
Ulazeći u sve naše pore
Prepune potoka sve naše gore
Žedni pijemo
da se jedno drugog napijemo

Lj ::

ŽEDJ

Noć....noći....
Vrelinom klize dahovi
Gutajuć kapi znoja
I radjajući nove
Bojeći noć u razne boje
Ulazeći u sve naše pore
Prepune potoka sve naše gore
Žedni pijemo
da se jedno drugog napijemo