RIZNICA OSEĆAJA - by Najda M.

O sebi nikada nisam volela da pišem...

Ali sam zato širom otvorenih dlanova darivala dušu kroz misli pretočene u reči.

Svaka pesma ili priča je jedna od iskrica mog srca, i čudesna otkrivalica....

Svratite, možda saznate još nešto o meni...



Reči moje,
zrnca misli,
lelujaju
kroz vreme.
Gorde i smele,
seme rodno,
u dubini duše niču.
Kroz vene teku,
kao napukli nar
nektar srca
u pesmu toče.

Najda M.

KLATNO

Kad gromovi prolome,
munja u oku seva,
stene naglo odrone,
to je od mog gneva.

Vulkane vrele pokrenem,
klatno života pomerim,
drugi list okrenem,
očaj da razuverim.

Snovima vešto krstarim,
pod okriljem noći,
bolom gospodarim,
u svojoj nadmoći.

Kad me tuga baci,
u čvrste okove,
imam je u šaci,
nižem stihove.

Iako nadu beznadje truje,
slobodna dišem,
u čuda verujem.
Život pesmom pišem.

U ritmu klatno pokrećem,
do neke nove stranice,
ojačala uzlećem,
do nove granice.

U krugovima života
hvatam poslednji let,
kakva je to lepota
uhvatiti ceo Svet.

Neumorno pratim Zvezde
jedna je sigurno moja.
Mesečevom senkom plovim,
s pesmom na usnama do spokoja.

Najda M.

Srce učaureno i malo,
u kocki leda ,
skoro od straha stalo,
da će nestati u beskraju modrine.
Ipak...diše boreći se
za tren topline.
Čudesno pronalazi put,
topeći se od miline.

Utapa se u slapove tvog krvotoka
i kuca iz dubine
vodo žedji moje večne
kao tvoja pritoka...

Najda M.

Nestaće oblaci,razneće ih vetar.
Radjaće Sunce zrake zorom,
dok se noć sa Mesecom rastaje
do sutona novog.

Sve prolazi i dolazi...
Bezbroj krugova u beskraju.

Ja...tu gde jesam.
Kao sivi kameni kip.
Zaglavljena izmedju prošlosti i sadašnjosti,
bez snage da načinim korak u sutra.
A vreme kao pesak curi.
Pomislim da tako okamenjena
u ništavilu lebdim.

I onda dodolam sama,
prizivam kišu...
Taloži tlo pod mojim prstima,
slaže tren za trenom,
da ne propadnem u bezdan
skupljajući hrabrost da uhvatim zalet
i preskočim ovu dosadnu samoću...

A znam da hoću jednom,
kad podignem glavu
i pogledam pravo u oči neke,
što sudbinom se zovu.

Najda M.

Medju pticama sanjam,
obgrljena paperjem
neobuzdanih krila.
Možda te u snu proganjam,
nesvesna daha koji rasipam
po svilenom uzglavlju.
Ne bih da te diram.
Al' vetar me mami da mu prkosim,
nebom kad se otisnem,
zapevam pod mesečinom
iz sveg glasa.
Nadjačam talase Dunava,
medju zvezdama kličem
da tišinu urušim.
Od ljubavi silne razletela se Svetom,
i što te čuvam u srcu skrivenog
od svih zaborava,
tako se ponosim !

Najda M.

Milion iskrica zvezdanih
Nebom plamti.
Dok toneš u san lagano
kao fenjeri neka ti obasjaju put
do duše moje.
Nisam te dotakla dlanovima,
ni privila na grudi.
Al' kao da sam postala
biće drugo,
vaskrslo i tvoje.
U pogledu si ostao
kao nešto najvrednije
što srce zauvek pamti.

Najda M.

Pogled kroz prozor
iza kog samoća i ja
okrećemo peščanik u nedogled,
čekajući da se dogodi čudo.
Al' ništa sem huka vetra,
i kiše koja kao rekvijem
odzvanja od stakla
remeteći tišinu.
Mesec, iako pun,
u mom pogledu izbledeo.
Sve se utkalo u besmisao
dosadne letnje noći.
Omara se u dušu uvukla.

Nedostaješ...
samo da iz šapata tvog
čujem kako mi ime dozivaš...

U snu...jer java za nas ne postoji.
Al' nesanica mi ne da
ni u snu da ti se nasmešim...
Kao da sam za tugu
pupčanom vrpcom vezana.

Najda M.

To što sam se uvukla u sebe,
što ćutim pognute glave,
pored zamagljenog prozora,
što ne želim iza okna
da vidim ništa sem daljina,
neka te ne brine.
Do istine je dug put.

Nisam ni gluva , ni slepa...

U tišini tražim odgovore,
za mnoga isčezavanja iz sebe.
Utkana u vreme, prolazim.
Lebdim izmedju sna i jave.
Nikako da čvrstim gazom
kroz danas krenem, da bi me bilo i sutra.

Ti ostani tu gde si...
Ono čega nema, ne treba tražiti.

Čas je da razmrsim čvorove,
otkinem se od čekanja u kom sve niti upetljah.
Da krenem razumom vodjenja,
kolosekom kojim kloparaju
poslednji vozovi.
Vukući srce što dalje od ponora...

Najda M.